Насиље, наша свакодневница
Уместо да сведочимо напретку човечанства у вези са начином комуникације, међусобним уважавањем, толеранцијом и поштовањем, нажалост, сведоци смо тоталног посрнућа. Различити облици насиља су на сваком кораку, у сваком сегменту друштва, па и у животу будућих генерација у оквиру образовно-васпитног система. Наши најмлађи грађани, наши ученици, свакодневно испољавају бес, суровост, бахатост, некултуру, а ми одрасли никако да нађемо решење и зауставимо насиље. Поставља се питање да ли решење уопште и постоји. Да ли ми одрасли, надлежне институције и стручњаци бежимо од тога да погледамо заједнички, виши циљ и применимо рестриктивне мере које би могле да дају неке резултате?
У понедељак, 10, јуна, наша колегиница, Александра Станковић, професорица музичке културе у ОШ ,,Васа Пелагић” у Београду и председница првог струковног удружења за предмет Музичка култура (Удружење наставника музичке културе Србије), вербално је и физички нападнута од стране ученика шестог разреда само зато што је радила свој посао. Тај ученик, дете које има 12 година, кренуо је у напад на своју наставницу, одраслу особу и то без трунке задршке и свести да ради нешто погрешно. Овакав насилнички модел понашања, готово свакодневно, примењује све већи број ученика. Ово се нарочито дешава у тренуцима када им се скреће пажња да морају да поштују друштвена и грађанска правила понашања – она елементарна правила понашања која сваку особу чини одговорним учесником у друштву – и законе, као и када им се сугерише да морају да извршавају ученичке обавезе. Не смемо заборавити да има и оних ученика, за сада у мањем броју, који се вербално и физички супротстављају наставницима из чисте забаве.
Александра Станковић, једна од многобројних просветних радника над којима је извршено насиље, одлучно је решила да о овом догађају не ћути. Јавно је подигла свој глас са намером да укаже на горући проблем а то је да је насиље у школама (образовно-васпитним институцијама!), месту у ком ученици проводе подједнако времена као и са својим породицама, наша свакодневница. У тој свакодневници наставници су препуштени сами себи да се боре са овим проблемом. Помоћ надлежних институција или (за)касни, или уопште не постоји. Већина директора углавном заташкава нападе и не подстиче наставнике да о томе јавно говоре.
Александра Станковић је, да би јавно иступила, ставила на кантар своје унутрашње страхове, али исто тако и бројна убеђења међу којима је и оно да лош наставник не влада ситуацијом/одељењем. Поред тога узела је у обзир своје богато искуство које је пропраћено бројним наградама, признањима, хуманитарним активностима, као и моралне вредности које негује у себи, међу својом и децом у школи, и храбро је кренула у обрачун са посрнулим друштвом.
У тој борби она не сме да буде и није сама јер смо сви ми Александра Станковић.
Ми, музички педагози, дајемо пуну и бескомпромисну подршку својој колегиници и председници нашег Удружења наставника музичке културе Србије и желимо јој брз опоравак.
Наставници музичке културе Србије